foto: Facebook „3. oktobar“ (In Focus )
Autor: Maša Stojmenović (OŠ „3. oktobar“)
U utorak, 8. oktobra u Muzičkoj školi ,,Miodrag Vasiljević“ održana je priredba povodom dana Osnovne škole ,,3. oktobar“ u Boru.
Školske priredbe se inače trudim da izbegnem u širokom luku, ali pošto je ove godine i moj drug učestvovao, odlučila sam da odem i pogledam je. S obzirom na to da se obeležavalo 40 godina od kad je škola premeštena iz stare zgrade u ovu u kojoj je sad, priredba je bila prilično nostalgična i sentimentalna.
Puštalo se dosta isečaka, na primer, iz snimaka starih školskih predstava ili iz emisije koja je za Radio televiziju Beograd snimljena u Boru (zvala se ,,Ja, pionir iz Bora“, i prilično sam sigurna da ste, ako ste bili đak u Boru osamdesetih, verovatno učestvovali u toj emisiji).
Čim sam došla, primetila sam da je sve krcato, od parkinga do sale. Nisam godinama bila na priredbi za Dan škole, pa sam zaboravila koliko ponosnih mama, tata, baba, deda i ostale rodbine dolazi da podrži svoju divnu decu. Nije bilo mesta za sedenje, a pošto smo moje drugarice i ja kasnile (zbog mene, ups), morale smo da se razdvojimo. Drugarica koja je pošla sa mnom i ja, dobile smo najbolja mesta – iza kamermana!
Prvi je, kao i uvek, bio hor. Nije bio loš, ali je dece u horu bilo previše (što objašnjava količinu ponosne rodbine) i većina ih je bila iz nižih razreda. Oni su pevali i na kraju. Pevali su i Bajaginu pesmu „Godine prolaze“, koja, inače, mnogo bolje zvuči kad je peva manji hor, ali to sad nije bitno. Kad već pričamo o manjem horu, jednu od tačaka izvela je grupa devojčica probranih iz velikog hora koje sam prepoznala iz muzičke škole, i koje su bile stvarno dobre. Publika je bila oduševljena.
Ceo program su vodila deca iz moje škole, koje su, nesumnjivo, svi u publici prepoznali jer vode svaki program vezan za našu školu. Zbog prijatnog glasa i pravilnog izražavanja, verovatno. Uvodni govor je, naravno, održala direktorka moje škole, Snežana Savićević, da bi potom podelila pohvalnice ljudima i kompanijama koje nas podržavaju.
Što se tiče spomenutog druga, Vukašina, on je svirao klavir (Šopenov ,,Valcer“ u cis-molu, ako nekoga zanima) dok je njegov tata, Ivan Ilić, recitovao jednu od svojih pesama koje će tek biti objavljene. Po meni, to je bila najbolja tačka na celoj priredbi (ne zbog Vukašina, stvarno je bila sjajna), i mislim da mnogi dele moje mišljenje.
Od ostalih tačaka, izdvojila bih skečeve, koji su bili jako dobri, razgovor sa Matejom Merglom, koji je pohađao našu školu i, sem što je igrao u jednom skeču, glumio je u dosta školskih predstava, i sa njegovom mamom, koja je takođe pohađala našu školu i u svoje vreme imala prilike da i ona glumi u školskim predstavama.
Imam osećaj da sam malo odužila, ali moram da napomenem još nešto. Nadam se da ću da doživim da se deci mlađoj od pet godina zabrani prisustvo na priredbama i koncertima, a i stvarno mislim da je nekulturno da, ako već dovodiš dete na priredbu, ne izađeš iz sale s njim kad počne da plače, nego ga pustiš da tako ometa izvođače. Ne želim da razumem ljude koji to rade.