Foto: parenthub
Nazvali ste nekoga Fušer? Od sebe ste napravila okrutnu nezrelu osobu a njemu otvorili ranu nemaštine koja je u Srbiji sve rasprostranjenija.
Epitet „fušer“ u Srbiji često dobijaju deca koji ne nose firmirane stvari i vid je vršnjačkog nasilja u kom zlostavljači koriste nove tehnologije kako bi utvrdili da li je nečija garderoba original ili bofl.
Oni koji ne prođu ovaj materijalistički test (preko aplikacije na mobilnom telefonu), neretko postaju meta imućnijih.
Ukoliko ne izdvojite trećinu, a nekad i polovinu plate za obuću svog deteta, moguće je da će ono biti nazvano „fušerom“.
Ukoliko nasilnici nisu sigurni da li je nečija garderoba firmirana, neretko će vršnjacima skenirati kod na garderobi. Ukoliko aplikacija ne izbaci rezultat, dete može biti izolovano, zadirkivano, a nekad i fizički zlostavljano, izveštava N1.
U prilogu TV Prva đaci otvoreno pričaju o aplikaciji skener koju koriste da bi procenili da li je obuća i odeća vršnjaka originalna. Oni nasilno skidaju patike svojim vršnjacima, skeniraju kod i ako utvrde da je “lažnjak” sledi maltretiranje i podrugivanje.
U pitanju je stari problem u novom ruhu, kaže dečiji psihijatar Oliver Vidojević. Deca koja se nađu na meti nasilnika bivaju istraumirana i stigmatizovana, dok svi ostali odrastaju u zebnji da će, ukoliko ne ispune kriterijume i sami biti zlostavljani. Posledice po mentalno zdravlje takve dece mogu biti i pogubne.
Psihoterapeuti navode da je ova “tehnika zlostavljanja” surova i brutalna, ali da je najgore od svega što žrtva zbog želje da bude prihvaćena ne odlazi od zlostavljača, već ostaje i trpi maltretiranje.
Ovo kod takve dece dovodi do pitanja “jesam li vredan?”, “zašto me ne žele?”, “zašto se razlikujem od ostalih?”.
Odrastala sam devedesetih i putovala sam školskim autobusom u susedno mesto u srednju školu. Već tada se vrlo dobro znalo ko u autobusu ima, a čiji roditelji rade u Tekstilnom kombinatu koji je zbog lopovčina bio na izdisaju, piše Jovana Kešanski za sajt luftika.rs
Ko je bio imućan nosio je popularne drečave mont jakne i tek sevnule najk i ribok patike. Ja sam nosila brodarice koje mi je tata na neprobano kupio na Najlon pijaci.
Bile su mi manje za jedan broj, dovoljno da skvrčeni prsti ostave trag, pa kad ih izujem i dalje izgleda kao da su zgurani prsti unutra.
Jedne subote u najlon kesi sa unutrašnjom gumom za bicikl i hladnim mandarinama doneli su bratu ribok patike sa palanačke pijace.
Bile su lepe, ali je jedno slovo manje otkrivalo da su lažnjak. Brat je to flomasterom pokušavao prepraviti, ali je prva kiša sprala prevaru. Tata je ubrzo nekom radio kupatilo, pa je brat dobio original patike sa svakim slovom gde mu je mesto.
Podele su postojale i tada, lepo se znalo ko ima, kome fali, ali nije im se pridavao toliki značaj. Niko nikoga nije skidao i skenirao ko robu da bi ga mogao maltretirati ako je “fušer”.
Problem nastaje zbog ludosti današnjih roditelja koji su bili klinci devedesetih.
Normalno je da ćeš detetu kupiti original patike ako imaš, kvalitetnije su (bar bi trebalo), ali nije normalno da “robuješ” time i od deteta pretvaraš hodajuću robnu marku. Jer onda će ono, a evo jeste, poverovati da svi oni koji nisu od glave do pete markirani, nisu vredni.
Skidaće drugu decu ko da su roba sa rafa prodavnice i skenerom meriti njihovu vrednost. Roditelji ih pogrešnim merilima naučili.
Ukoliko vi lično učite dete da materijalne vrednosti nisu najvažnije, ne znači da će vam dete biti bezbedno, poručuju stručnjaci. Najbolji savet u borbi protiv ovakve stigmatizacije je poboljšanje komunikacije između samih roditelja i zajednički uticaj na decu.
Komentari:
Često nosim belu pamučnu majicu (Arilje, 400 din dug rukav) koju sam još rukama razvukla sa svih strana, obučem neke farke i imam stare čizme pukle na jednom mestu. Nabacim jaknu i izađem. Kada me dete pita što ne nosim haljine svaki dan, kažem joj da se u ovome isto dobro osećam. Onda ona kaže ali ne ličiš na princezu, a ja kažem da je važno da se osećam ko princeza. Treba da ih nauče da život nikako ne može biti udoban i prijatan ako svoju vrednost meriš isključivo onim što obučeš, to vodi u frustraciju. Ja želim svoju ćerku da naučim da može biti posebna i da tu novac neće igrati nikakvu ulogu. Ni nove, ali ni stare krpice, ni nove, ali ni stare patike, ni skup ni jeftin telefon.
Sve vise je iskompleksiranih skorojevica koji svoju decu forsiraju u skupoj i firmiranoj garderobi a onda ta ista deca maltretiraju decu nizeg staleza. Pa ne mogu svi u ovoj drzavi biti lopovi.
Treba uvesti uniforme u skole i svi da budu jednaki a budzovanima ako smeta postoje i privatne skole pa nek idu tamo da se nadmecu.