Mario i njegova ekipa partijaju već dvadeset godina, što na kućnim, što na prenosnim konzolama.
Igre Mario Party serijala pri tome obično imaju unikatan faktor zabave jer iskorišćavaju posebnosti Nintendovih konzola, bilo da su u pitanju kontrole pokretom, ekran na dodir, mikrofon i tome slično.
Super Mario Party za Nintendo Switch po tome nije izuzetak, pa donosi nekoliko novih načina igranja. Na primer, moguće je prisloniti dvee Switch konzole kako bi se dizajnirao nivo u mini-igri koja podseća na kultni Battle City s NES-a. Isto tako moguće je slagati slagalicu tako da igrači dodaju delove gurajući ih s jedne konzole na drugu. Doduše, takav oblik zabave ograničen je samo na dva igrača, ne može se replicirati na velikom ekranu i verovatno nije ono što će prodati igru na ovim prostorima.
Ono što je privlačno kod Switch konzole jest to da s njom uviek dobijate dva kontrolera za lokalni multiplayer (svakom po jedan Joy-Con). To je važna stvar jer je Super Mario Party najzabavniji u društvu. Idealno je ako ga možete igrati u četvoro jer je većina igre dizajnirana za to; ali već igranjem u dvoje možete pronaći zabavu jer osim PvP možete igrati i timski (2v2).
Super Mario Party najzabavnije je igrati u četvoro, što i nije neizvodivo jer sa svakom konzolom dobijate po dva kontrolera.
Baš kao i prethodne igre u serijalu, Super Mario Party možete igrati i sami, ali to vam baš neće biti neki veseli party. Kompjuterski protivnik je ili slabašan ili nemilosrdan, a u timu s njim ne možete se dogovarati oko taktike kao s drugim igračem. Samo je Challenge Road mod igre posebno dizajniran za solo igru, a on sam nije ništa posebno već samo traži da u svim mini-igrama pobeđujete i što duže držite taj pobednički niz.
Po prvi put u serijalu postoji i opcija mrežnog multiplayera, ali je ona blago rečeno za sesti i plakati. U online modu možete igrati samo Mariothon takmičenje u seriji pet nasumično odabranih mini-igara, i to od ukupno deset mini-igara. Dakle, Super Mario Party ima 84 različite mini-igre, ali od toga samo 10 komada možete igrati u mrežnom multiplayeru. To bi bilo smešno i da je online funkcionalnost besplatna (a nije nego traži aktivnu pretplatu na Nintendo Online); ovako je sramotno i ne može se ni na koji način opravdati.
Super Mario Party ima 84 različite mini-igre, ali od toga samo 10 komada možete igrati u mrežnom multiplayeru.
Srećom, ponuda za lokalni multiplayer je više nego solidna. Uz već prepoznatljivi boardgaming mod imate još i plesno natecanje i veslanje niz reku. Veslanje i plesanje traju kraće nego boardgaming (koji traje minimalno sat vremena), tako imate materijala i za kraći i za duži party, zavisno kako vam odgovara. Konačno, možete i direktno navaliti na same mini-igre, bilo jednu po jednu ili u seriji po 12 komada s formatom zauzimanja polja (nešto nalik krstić-kružiću, ali s duplo većim poljem i u četvoro).
Samih mini-igara ima dovoljno – čak 84 potpuno novih. Premda bi bilo lepo da je Nintendo ubacio neke mini-igre iz prethodnih delova, i sadašnja ponuda je da minimalno tri ili četiri partyja budu sveži i drugačiji od prethodnih. Mini-igre su podeljene na sedam vrsta, uključujući 1v3, 2v2, kooperativne i sl. Većina ih je odlična, ali najviše se ističu one s kontrolama pokretom.
Među ponudom raznovrsnih mini-igara najviše se ističu one koje koriste kontrole pokretima.
Trike Harder na primer traži da imitirate pedaliranje, u Sizzling Stakes pečete komad mesa žonglirajući ga po tiganju, u Candy Shakedownu istresate bombone iz bočice i sl. Ako na partyju imate ljude koji se inače ne bave igranjem, garantovano je da će im mini-igre s kontrolama pokretom biti pravi hit.
S druge strane, ima i nekih urnebesnih koje koriste tradicionalnu vrstu kontrolisanja. U Slaparazziju se na primjer međusobno šamarate, a cilj je da vas kamera uhvati u što ispravnijoj pozi kada se izradi fotografija. U Pie Hardu se međusobno gađate pitama, a Penguin Pushersu terate pingvine izvan klizališta. Neke igre traže brze reakcije, neke malo taktiziranja, ali većina ih uglavnom ima neku vriednost u smislu da mlađoj publici pomaže u razvoju motorike i memorije.
Naravno, nisu sve mini-igre jednako zabavne i kvalitetne.
Naravno, nisu sve mini-igre jednako zabavne i kvalitetne. Na primer, Pull It Together, koji je u suštini povlačenje užeta, ne traži ništa više osim što bržeg pritiskanja jedne tipke. Neke mini-igre pak završe u svega desetak sekundi ili nisu dovoljno intuitivne. U bilo kom slučaju, dobra je novost što pre početka svake mini-igre istu možete vežbati u malom ekranu uz opis samih pravila što do sada nije bio slučaj. Isto tako, za razliku od prethodnih igara, ovde svi igrači treba da potvrde spremnost pre nego stvarno takmičenje krene, što je takođe mali pomak.
Ako ćemo Super Mario Party gledati isključivo kao igru koja će upotpuniti druženja ili doprinijeti razvoju motorike kod mlađih igrača, onda je ova igra itekako uspjela u svom zadatku. Međutim, teško ju je vidjeti kao isplativu investiciju na duge staze, pogotovo jer nismo sigurni hoće li imati ikakvu podršku u vidu naknadnog sadržaja. Kad bi Nintendo imao u planu prošireenje ponude mini-igara besplatnim sadržajima, pogotovo u online modu, onda bi Super Mario Party bio apsolutna preporuka.
Ovako ga možemo preporučiti samo na nekom popustu.